Bele noći, iz uspomena jednog zanesenjaka

"Danas beše dan tužan, kišovit, bez razvedravanja, kao buduća starost moja. More me tako čudnovate misli, tako mračna osećanja, tako nejasna još za mene pitanja gomilaju se u mojoj glavi – a nekako nemam ni snage ni volje da ih rešim. Ne stoji do mene da rešavam sve to!

Danas se nećemo videti. Juče, kad smo se opraštali, oblaci su počeli da zastiru nebo, i dizala se magla. Rekao sam da će sutra biti rđav dan; ona nije odgovarala, nije htela protiv sebe da govori : za nju je taj dan bio i svetao i jasan, da nijedan oblačić ne zastre njenu sreću.

-Ako bude kiša, nećemo se videti! -rekla je - ja neću doći.

Mislio sam da neće primetiti današnju kišu, međutim, nije došla.

Juče je bio naš treći sastanak, naša treća bela noć...

Nego, kako radost i sreća čine čoveka divnim! Kako kipi srce puno ljubavi! Čini se čoveku da će preliti celo svoje srce u drugo srce, hoće da sve bude veselo, da se sve smeje. I koliko je zarazna ta radost! Juče je u njenim rečima bilo toliko nežnosti, toliko dobrote srca prema meni... Kako mi se udvarala, kako mi se umiljavala, kako hrabrila i blažila moje srce! I koliko koketerije od sreće! A ja...Ja sam primao sve to za pravu monetu; mislio sam da ona...

Ali, bože moj, kako sam i mogao to misliti? Kako sam mogao biti toliko slep kad je već sve uzeo drugi, i sve – nije moje; kad je, najzad, i ta nežnost njena, njena briga, njena ljubav... da, ljubav prema meni – bila samo radost zbog skorog sastanka s drugim, želja njena da nametne i meni svoju sreću?..."

Fjodor Dostojevski